Cura i ja na putu kroz Iran mjesec dana. Predivna zemlja i još bolji ljudi. Na odlasku na aerodromu šok, kažu nam kako su nam vize istekle i kako moramo natrag u Teheran produžiti ih. Oboje u šoku, para skoro pa i nemamo, kao u snu. I stojimo tamo, pojma nemamo što da napravimo. I priđe nam jedan Iranac i pita što nam je, zašto smo tužni. I mi mu rekli o čemu se radi. Tip nas poveze do grada do svoje kuće, nahrani nas, prepusti nam svoj krevet. Ujutro zovemo ambasadu, ljudi jako ljubazni, pomogli nam i riješimo vize i karte. Ali za dva dana kasnije. I naš Iranac nas primi kod sebe dva dana, ne želi ni čuti da išta platimo i još nas malo provede po gradu i vrati na aerodrom. Sreo sam dobrih ljudi u svom životu, ali ovo je nešto posebno.
0 komentari:
Objavi komentar